Demencija je zajednički naziv za niz simptoma koji dovode do gubitka mentalnih sposobnosti poput sposobnosti razmišljanja, pamćenja, logičkog zaključivanja, kao i promene u ponašanju , u karakteru, neočekivane promene raspoloženja.

Demencija znatno narušava kvalitet života. Saznanje da bolujete od ove bolesti može biti veoma neugodno u prvi mah, ali postoji sve više načina da se život osoba sa demencijom učini što je moguće kvalitetnijim. Zbrinjavanje ovakvih pacijenata je naporno i fizički i emotivno, vremenom i ekonomski iscrpljujuće, tako da može ozbiljno uticati na psihofizičko zdravlje negovatelja i porodice. Uvid u rastući broj raspoloživih mera pomoći, olakšava proces nege obolelih od demencije i donekle održava nivo kvaliteta opšteg funkcionisanja.

Najčešća pitanja koja se nameću u vezi sa ovim sve rasprostranjenijim zdravstvenim problemom:

• Šta je to demencija?
• Postoje li rani, upozoravajući znaci?
• Kako prihvatiti novonastalo stanje i pripremiti se za promene koje neminovno dolaze u daljem toku bolesti?

Šta je to demencija?

Postoji niz stanja koji potpadaju pod opštu oznaku demencije. Najčešća je Alchajmerova bolest koja pogađa od 50 do 70% obolelih od demencije. Različite demencije utiču na sposobnost mozga da razmišlja i pamti, dramatično utičući na sposobnost neke osobe da obavlja svakodnevne zadatke. U svojim uznapredovalim oblicima, oboleli od demencije ne mogu preživeti bez stalne nege.

U manjem ili većem stepenu zastupljene su promene u pamćenju, u planiranju, donošenju odluka, snalaženju u prostoru, govoru, raspoloženju. Početak bolesti je najčešće postepen, simptomi na početku mogu biti toliko blagi da su teško primetni. Pogoršanje je obično sporo, ali neumitno dovodi i do poremećaja ponašanja i izmena ličnosti, te do potpunog gubitka svakodnevnih veština tj. do toga da obolela osoba prestaje biti nezavisna, a u uznapredovalom stadijumu ne može samostalno da se obuče, kupa, jede, hoda.

Tipovi demencije

Posle Alchajmerove bolesti, sledeći najčešći oblik demencije je vaskularna demencija. Ovo stanje se može javiti nakon moždanog udara i predstavlja oko četvrtinu slučajeva demencije. Ostali relativno uobičajeni oblici obuhvataju demenciju sa Levijevim telima i frontotemporalnu demenciju.

Alchajmerova bolest

Ovo je najčešći tip demencije - oko dve trećine ljudi sa demencijom ima Alchajmerovu bolest. Iako još uvek ne znamo definitivne uzroke, poznato je da u mozgu dolazi do tipičnih promena – smanjenja zapremine mozga i narušavanja moždanih funkcija.

Bolest prolazi kroz tri faze. U ranom stadijumu primetni su problemi u pamćenju novih događaja, orijentaciji u prostoru, čak i u poznatoj sredini. Mogu biti prisutni i problemi u rukovođenju finansijama (npr. plaćanje računa). Mogu da budu prisutne i poteškoće na planu govora, u smislu razumevanja složenijih rečenica, a i pronalaženja reči. Samostalnost je samo blago narušena i pacijenti mogu da funkcionišu uz manje intervencije sa strane i najčešće žive u svom domaćinstvu. Ponekad se javljaju depresija, apatija i anksioznost. U drugom, tzv. umerenom ili srednjem stadijumu bolesti dolazi do pogoršanja već pomenutih saznajnih funkcija što dovodi do značajnijeg narušavanja aktivnosti u svakodnevnom životu. U ovom stadijumu postoji rizik od ispoljavanja izraženijih poremećaja na planu ponašanja i psiholoških problema koji pogoršavaju već značajnije oštećenu samostalnost bolesnika i dolazi do stanja kada ne mogu da izlaze sami van svoje kuće i/ili da žive bez druge osobe. U trećoj fazi, tzv. kasnom stadijumu bolesti, koji podrazumeva skoro potpunu zavisnost od druge osobe, pacijenti imaju probleme i oko osnovnih jednostavnih aktivnosti, kao što su uzimanje hrane, kupanje i oblačenje.

Napredovanjem bolesti pacijenti kao da zaboravljaju da hodaju i sve su teže pokretni, do stadijuma kada postaju vezani za bolesničku postelju. Usporenost i ukočenost koja se razvija može da podseća na Parkinsonizam. Epileptički napadi takođe mogu da se jave u ovom stadijumu. Sve ovo vodi ka velikom riziku za razvoj upale pluća, urinarnih infekcija i drugih stanja koja mogu da se završe fatalno.

Frontotemporalna demencija

Frontotemporalna demencija je grupa stanja koja pogađaju frontalne (čeone), i/ili temporalne (slepoočne) režnjeve mozga. Ukoliko su više zahvaćeni frontalni režnjevi, biće izraženije poteškoće sa motivacijom, planiranjem i organizovanjem, kontrolom emocija i održavanjem društveno prihvatljivog ponašanja. U slučaju kada su zahvaćeni temporalni režnjevi, više su ispoljene poteškoće sa govorom i/ili razumevanjem jezika. Ova demencija se češće pogađa mlađe osobe, najčešće se javlja između 45. i 60. godine života.

Demencija sa Levijevim telima

U ovom tipu demencije dolazi do poremećaja u motornim aktivnostima (slika koja podseća na Parkinsonizam) uz promenu pažnje i vidnih funkcija, kao i ponašanja, s tim što je važno da se poremećaji pokretljivosti i demencije razvijaju paralelno ili sledstveno tokom nekoliko godina. Stanje svesti i pažnje obolelih je promenljivo iz sata u sat ili kraće, od epizoda sa teškom konfuzijom do skoro normalnog funkcionisanja. Halucinacije, najčešće vidne (slike koji drugi ljudi ne vide) se javljaju veoma rano na početku bolesti. Na primer, bolesnici opisuju do detalja slike životinja, ljudi ili predmeta, scene koje drugi ne vide. Za razliku od halucinacija u okviru psihijatrijskih bolesti ovde se retko javljaju strah i zabrinutost, tako da ih često i ne pominju te ih je tokom dijagnostičkog intervjua potrebno ciljano pitati. Interesantno je napomenuti da se javljaju poremećaji spavanja sa „živim snovima“, u kojima ih neko najčešće juri, proganja i gde, braneći se, mogu da izazovu različite povrede sebi i osobama oko sebe. Ovo oboljenje se povezuje sa postojanjem „Levijevih tela“ (specifičnih proteinskih nakupina) u moždanim ćelijama i njihovim nastavcima.

Vaskularna demencija

Ovaj tip demencije može da se javi veoma brzo nakon moždanog udara (3 meseca) ili da se razvija postepeno kada se radi o multiplim promenama u malim krvnim sudovima mozga. Kod ove demencije postoje ispadi na planu ponašanja, kao i problemi sa pažnjom, pamćenjem i govorom. Za razliku od Alchajmerove bolesti, ovde već na početku možemo da očekujemo i motorne simptome, kao što je (najčešće) „Parkinsonizam donjeg dela tela“. Uobičajena za ovaj tip demencije su pogoršanja u etapama.

Postoje li rani, upozoravajući znaci?

Rani znaci demencije mogu biti suptilni i teško ih je prepoznati. Javljaju se u različitim sferama psihičkog života i opšteg funkcionisanja.

Ovo su neki od znakova upozorenja, ukoliko na nekoliko njih odgovorite s "DA", trebalo bi da potražite pomoć lekara.

1. Da li imate teškoća da se prisetite nedavnog razgovora? Gubitak kratkotrajnog pamćenja može biti rani simptom demencije.
2. Imate li poteškoća u obavljanju svakodnevnih aktivnosti koje vam ranije nisu bile problem poput oblačenja, upotrebe kućnih aparata, obavljanja lične higijene, obavljanja telefonskog poziva i slično?
3. Da li se događa da se izgubite u prostoru koji vam je poznat? Da li imate probleme u snalaženju u gradskom prevozu, poteškoće u pronalaženju svoje kuće ili pijace, pošte, banke ili doma zdravlja, uprkos tome što ste taj put koristili godinama. Da li se dešava da ne možete da se setite koji je danas dan, mesec, godina?
4. Da li imate problema u planiranju - da li imate problem da platite račun, kupujete u prodavnici bez spiska, spremite ručak bez recepta?
5. Problemi u govoru - Zaboravljate određene reči?
6. Nagle promene raspoloženja – da li postajete naglo tužni i/ili srećni bez posebnog razloga?
7. Gubitak motivacije - Da li ste prestali da se bavite aktivnostima koje su vam ranije pričinjavale zadovoljstvo?
8. Promene u spavanju - Spavate li više nego pre, da li više spavate danju?

Kako prihvatiti novonastalo stanje i pripremiti se za promene koje neminovno dolaze u daljem toku bolesti?

Ukoliko mislite da imate demenciju, važno je da posetite lekara da bi se što pre postavila tačna dijagnoza. Dijagnostičke procedure obuhvataju opšti pregled, razgovor o ranijim bolestima, razgovor sa porodicom/osobom koja poznaje pacijenta, laboratorijske analize, određivanje nivoa hormona štitaste žlezde, određivanje nivoa vitamina B12, pregled psihijatra, neurologa, psihološko i neuropsihološko testiranje, snimanje mozga (CT ili NMR). Detaljno urađena kompletna medicinska dijagnostika i procena otklanjaju stanja koja se mogu lečiti kao što su nedostatak vitamin B12, bolest štitne žlezde, kardiovaskularne bolesti, bolesti krvnih sudova mozga i hronične infekcije mozga.

Rana dijagnoza omogućava blagovremeno uvođenje lekova koji su dostupni kod nas i za koje se smatra da odlažu pogoršavanje simptoma bolesti. Takođe, omogućava blagovremeno planiranje budućnosti, pravljenje finansijskih i zakonskih planova, pristup odgovarajućim službama i podršci.

Kada se postavi dijagnoza, pacijent i negovatelj ili pratilac treba da dobiju informacije o kojoj vrsti demencije je reč, o daljem toku i prognozi bolesti, lekovima koje treba da uzima pacijent, prednostima i neželjenim efektima lečenja, kao i informacije o odnosu prema obolelom. Lekar bi trebalo da vam objasni stvari tako da ih razumete, odgovori na pitanja, posavetuje i pruži podršku, kao i da sasluša.

Lečenje demencije

U terapiji Alchajmerove bolesti koriste se lekovi iz dve velike grupe tzv. inhibitori holinesteraze (donepezil, rivastigmin, galantamin) i antagonisti NMDA receptora (memantin) koji su registrovani u našoj zemlji. Važno je da znate da nijedan od lekova koji se koriste ne dovodi do izlečenja od demencije. U toku bolesti biće potrebni i lekovi koji se koriste za različite psihijatrijske simptome kao što su depresija, apatija, halucinacije, agresija i sl., a to su anksiolitici, antidepresivi i antipsihotici.

Praktične preporuke za pacijente

Dijagnoza demencije će verovatno značiti da ćete morati da pravite promene u svakodnevnom životu. Potrebno je da imate na umu da se radi o bolesti koja napreduje, što znači da oboleli postaju sve više zavisni od druge osobe i ne mogu samostalno da žive i funkcionišu. Ovo ne znači da su potrebne velike promene odmah, ali je dobro da planirate pripreme za moguće novonastale situacije u daljem toku bolesti. Bilo bi dobro da sami izaberete osobu od poverenja za rukovanje finansijama. Isto tako, trebalo bi da izrazite svoju želju oko načina zbrinjavanja u situacijama kada bude bila potrebna tuđa pomoć u svakodnevnom životu, npr. da li ćete živeti u svom domaćinstvu uz negovatelja ili želite ići u dom ili u domaćinstvo dece ili rođaka.

Da li i kome reći da bolujemo od demencije?

Nakon sto saznate svoju dijagnozu trebalo bi da je podelite sa najbližim prijateljima i rođacima, neki se mogu uplašiti i povući. Osobe koje u početku ne mogu biti deo kruga podrške, mogu se pridružiti kasnije. Uloge i odgovornosti rođaka i prijatelja će se menjati kako bolest napreduje. Neke primarne odgovornosti obolelog od demencije biće prenešene na neku drugu osobu (član porodice ili negovatelj). To može biti teško, ali prilagođavanje promenama i prihvatanje pomoći od drugih može pomoći da dementna osoba duže ostane nezavisna. Budite otvoreni o svojim osećanjima. Naučite tražiti pomoć tako što ćete reći koju vrstu podrške trebate i kako mogu da vam pomognu.

Porodica i prijatelji su veoma važni!

Porodica i prijatelji sigurno imaju ključnu ulogu u podršci osobama sa demencijom, uključujući i dragocenu povezanost sa prošlošću pacijenta. Najvažnija stvar koji bližnji mogu da urade je da nastave da podržavaju pacijenta i ohrabruju ga da ostane aktivan član porodice i lokalne zajednice.

Brinite o svom somatskom zdravlju: jedite zdravo i budite aktivni, odmarajte kada ste umorni. Redovno posećujte svog izabranog lekara. Bavite se mentalno stimulativnim aktivnostima: čitajte, rešavajte ukrštenice, probajte neki novi hobi. Razgovarajte sa prijateljima. Ostanite socijalno angažovani. Radnje koje ste nekada radili lako, postaće sve teže. Prihvatanje promena i usvajanje veština u savladavanju prepreka može dovesti do uspostavljanja novog sistema ravnoteže i redukcije stresa.

Praktične preporuke za osobe u najbližoj okolini

1. Pre svega, potrebno je obezbediti okolinu bez potencijalnih opasnosti po pacijenta, po mogućnosti bez preseljenja u novu, nepoznatu sredinu. Urediti prostor sa što manje nameštaja, raspoređenog da ne ometa bezbedan prolaz i kretanje. Obezbediti potencijalno klizave površine tekstilnim podlogama, regulisati tuševe automatskim termometrima, prilagoditi osvetljenje, lekove, hemikalije, duvan i alkohol držati u zatvorenom prostoru,
2. Dobro se informisati o bolesti,
3. Izbegavati kritikovanje ponašanja i konflikte sa osobom pogođenom demencijom,
4. Jasno strukturisati svakodnevne aktivnosti i ustaliti rutinu (u isto vreme ustajanje, obroci, terapija, održavanje higijene),
5. Pokazivati poštovanje obolelom, uključivati ga u donošenje odluka, biti obazriv, razuman i nežan u komunikaciji i
6. 6. U kasnim stadijumima obezbediti obolelom narukvicu sa osnovnim podacima (ime, prezime, adresa, broj telefona osobe za kontakt).

Dijagnoza demencije ne predstavlja kraj života. Uz odgovarajuću podršku porodice i zajednice, adekvatno lečenje i preporuke za organizaciju životnih uslova kod kuće, u domu i u bolnici, možemo ovim osobama omogućiti kvalitetniji i ispunjeniji život.

Naša stremljenja, kao odgovornih u ime struke, usmerena su protiv usamljenosti i izolacije, a ka očuvanju dostojanstva i nezavisnosti u punim granicama (rastućih) mogućnosti.